|
Настройки:
Разшири
Стесни
|
Уголеми
Умали
|
Потъмни
|
Стандартни
КАМЕН
web
Лако старе људи и дрвеће;
падају дани, ноћи лишће и киша;
непромењен у лето и у јесен,
ти стојиш увек исти, камену!
Ти немаш ни жила ни нерава,
немаш наше несрећно тело.
Ни савест, али ни хиљаде црва
никада те не гризе.
И никада ниси осетио жеђ
која доноси све несреће:
ти никада не грешиш: не рађаш,
јер и сам ниси рођен.
Ти си свет. Није ли управо зато
кроз огњене старе векове
од гранита и мрамора човек
вајао своје богове?
У теби истину открих, камену,
и пурпурна варница твоја је:
вечно и свето јесте само мртво,
живо живи у греху.
© Атанас Далчев
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet,
02. 07. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик"
("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.
|