|
Настройки:
Разшири
Стесни
|
Уголеми
Умали
|
Потъмни
|
Стандартни
СУДБИНА
web
Био си дете (почни да верујеш),
имао си и ти златне коврџе,
стојећи бос, на глас си говорио
са обућом и дечијом капом.
Пратио си ласте, сасвим безбрижан
од папира правио их и сам,
и кроз поломљене боце гледао
црвене људе, плаво небо.
Где оде време, док је стасавала
моја слаба и детиња душа,
док се играла са несташним ветром
и свакој ствари била сестра?
Године расту, затварају те,
зазидавају у твојој самоћи,
врагови ти стари другови постају
и овај ће свет полако проћи.
© Атанас Далчев
© Мила Васов, превод, 1996
© Издателство LiterNet,
02. 07. 2003
=============================
Публикация в тематичен брой на сп. "Савременик"
("Бугарска књижевност јуче и данас"), Белград, 1996.
|